ali i akt saosećanja i brige za druge, kaže dr Dragan Delić:
Skoro dve godine živimo u opštoj neizvesnosti i konfuziji, gde se način života i pravila menjaju iz sekunde u sekund, ljudi su izgubili apsolutno poverenje u skoro sve aspekte života. Sve manje se veruje u izvore informisanja, odluke političara, institucije, stručnost i profesionalizam kada je u pitanju svakodnevica. Prepušteni sami sebi, svako od nas je preko noći postao neka vrsta eksperta za sva važna pitanja. Novo vreme od nas traži da budemo i krizni štab, i urednici, i stručnjaci, i doktori, i pedagozi i sve ono što pored svog zanimanja radimo u životu. Serijom intervjua na portalu Blica tokom obeležavanje globalne Nedelje medijske i informacione pismenosti razgovaraće se sa renomiranim stručnjacima i relevantnim ličnostima iz oblasti obrazovanja, zdravstva, roditeljstva, sporta, kulture, medija i društvenih mreža o stanju u društvu i važnostima medijske i informacione pismenosti.
Kako da izaberemo pravu vakcinu i da li olako treba doneti tu odluku u moru informacija koje se građanima plasiraju svakodnevno. Šta znači u današnje vreme biti zdravstveno pismen i koliko nam u tome pomaže novo doba, priča prof. dr Dragan Delić, infektolog Univerzitetskog kliničkog centra Srbije.
Kako da svako od nas donese odluku o tome da li da se vakciniše, kojom vakcinom da se vakciniše, šta je dozvoljeno, a šta ne, kad sa relevantnih mesta u državi i kriznom štabu stižu poruke koje zvuče kontradiktorno? Jesmo li svi mi postali zdravstveni stručnjaci, traži li to novo vreme od nas?
Generalno gledano, Srbija je zemlja sveznalica, mudraca i eksperata mlađih od trideset godina koji se, naravno, razumeju i u vakcinaciju. Svi sve znaju, i svi o svemu pričaju na osnovu „informacija“ koje su pročitali na društvenim mrežama ili čuli preko različitih medija. Zabluda je da se putem interneta mogu sakupiti korisna i primenljiva znanja, jer su često te informacije površne, jednostrane, pa i netačne.
Ovoj kakofoniji, odnosno „švedskom stolu“ neznanja, poluistina i dezinformacija, priključili su se i pojedini lekari koji svoje (ne)opravdane sumnje u efikasnost i bezbednost pojedinih vakcina žele da podele sa laicima. Rezultat svega toga je zbunjenost i neodlučnost građana, na jednoj strani, i jeftina popularnost tih lekara, na drugoj strani. Zabluda je da svi lekari mogu kompententno govoriti o stručnim aspektima vakcinacije jer to zahtava, kao i u drugim oblastima medicine, užu edukaciju, respektibilno lično iskustvo i primenljivo znanje. Najopasniji su oni lekari koji su, u prenosnom značenju, pročitali samo jednu knjigu.
Građani kažu: “Kad je bilo po deset zaraženih u kućama, držali su nas zatvorene, a sada s hiljadama slučajeva dnevno, sve je dozvoljeno!” Kako je to moguće? Koja vrsta pismenosti nam je potrebna da to razumemo?
Efikasne protivepidemijske mere moraju biti pravovremene, sveoobuhvatne, konzistentne i razumljive. Nažalost, odluke Kriznog štaba su tokom prošle godine bile proizvod kompromisa struke i nauke, s jedne, i političara s druge strane, a danas su njegove odluke ogoljena politika sa nipodaštavanjem struke i nauke. Zato bi svaka vrsta pismenosti, odnosno znanja iz ove oblasti, donela građanima samo rezignaciju i gnev zbog dosadašnjeg vođenja pandemije.
Jesu li građani Srbije zdravstveno pismeni? Šta to znači u današnje vreme?
Zdravstvenoj pismenosti stanovništva predhodi višegodišnja organizovana, stručna i promišljena edukacija. Ona se realizije kroz koordinisani rad sistema obrazovanja, zdravstvenog sistema, odgovornih medija, nevladinih organizacija, različitih udruženja. Ističem neprocenjiv značaj lekara primarne zdravstvene zaštite – porodičnih lekara – i centara za promociju zdravlja pri institutima za javno zdravlje. Pretrpani tekućim birokratskim obavezama, sa težištem rada na dijagnostici i lečenju, lekari su nedovoljno pažnje i vremena posvećivali edukaciji stanovništva i oživotvorenju preventivnih mera u svakodnevnom životu. Nisu medicina samo imaging centri, skupi i efikasni inovativni lekovi ili impresivni i višesatni hirurški zahvati koji se graniče sa čarobnjaštvom. Medicina bi trebalo da bude, pre svega, svakodnevan, mukotrpan, osmišljen i produktivan preventivni rad lekara primarne zdravstvene zaštite i lekara iz instituta i zavoda za javno zdravlje.
Zbog zapostavljene edukacije stanovništva proteklih decenija, zdravstvena pismenost stanovništva je krajnje nedovoljna što se danas ogleda kroz izraženo nepoverenje u aktivnu imunizaciju i nepoštovanje osnovnih protivepidemijskih mera.
Je li pitanje vakcinacije takođe i pitanje saosećanja i emotivne pismenosti i empatije?
Važna karika u borbi protiv pandemije je edukovano stanovništvo, naoružano empatijom i tolerancijom, koje se kreće u jasno i dobro zacrtanom koordinatnom sistemu protivepidemijskih mera i koje, sa pokrićem, veruje zdravstvenim radnicima i sistemu rukovođenja tokom pandemije npr. Kriznom štabu i Vladi. Poslednjih nedelja izraženi su do neverovanja egoizam pojedinaca, samoviđenje problema i neminovna samoobmana, kao i opšteprisutno nepoverenje, pre svega, u Krizni štab. I naše iskustvo iz tekuće pandemije jasno ukazuje da iza edukacije i obaveštavanja građana
ne treba da stoje ličnosti iz sfere politike, već pažljivo odabrani zdravstveni radnici sa stručnim autoritetom i kvalitetnim medijskim nastupom.
Ljudima treba objasniti da brinući o svom zdravlju, prihvatajući vakcinaciju, brinu i o zdravlju svojih najbližih, ali zašto ne reći i nepoznatih sugrađana na koje mogu preneti (smrtonosnu) infekciju. Vakcinacija jeste lični akt razuma i odgovornosti za svoje zdravlje, ali i akt saosećanja i brige za druge.
Kojih pet znanja ili veština su najvažnije za bilo koga ko hoće da bude zdravstveno pismen u 21. veku?
Iskreno verujem da proces zdravstvenog prosvećivanja treba dominantno da nosi i realizuje porodični lekar. Jedino lekar primarne zdravstvene zaštite sa stečenim i izgrađenim poverenjem, uz to edukovan, kompetentan i motivisan, može da
kvalitetno i efikasno realizuje zadatke iz oblasti zdravstvene pismenosti. Za ovakav rad, sistemski i iskustveno ustrojen, treba obezbediti sve neophodne preduslove: organizacione, kadrovske, stručne i materijalne.
Nisu potrebni respektibilno znanje, zavidno iskustvo, ni staračka mudrost kako bi se prihvatila rukovodna misao da kvalitetan i efikasan zdravstveni sistem treba da bude usmeren, pre svega, na preventivu. Nema zdravstvene pismenosti ukoliko građani ne usvoje normalnost i neophodnost periodičnih preventivnih pregleda ili svakodnevnu primenu nespecifičnih mera zaštite: doslednu ličnu higijenu, adekvatnu pripremu i čuvanje hrane, snabdevanje ispravnom vodom, dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju, kao i specifičnih mera zaštite (npr. aktivna vakcinacija). Preventivni rad lekara primarne zdravstvene zaštite, planski i promišljeno treba da prate, obogate i pojačaju centri za promociju zdravlja pri institutima za javno zdravlje.
Globalna nedelja medijske i informacione pismenosti obeležava se širom sveta pod pokroviteljstvom UNESCO-a, pod sloganom “Medijska pismenost za sve”. To je još je jedan povod da se svima skrene pažnja kako stvari stoje i da se građani podsete na kojoj adresi mogu da reše nedoumice koje imaju.
Intervju je realizovan u partnerstvu s programom Nova pismenost (novapismenost.rs) koji radi s građanima, medijima, kompanijama, obrazovnim sistemom, influenserima i državnom upravom kako bi se najbolje prakse medijske, informacione i digitalne pismenosti našle među temeljima savremenog i konkurentnog srpskog društva. Program partnerski sprovode organizacija Propulsion i Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID).
Foto: Dušan Milenković
Podeli: